Miloš Zubac (rođen 1976. u Novom Sadu) je pesnik, književni kritičar i muzičar/kantautor čiji se autorski izraz prirodno kreće na granici između poezije i pesme. Njegov rad je prepoznatljiv po tome što stih nije “ukras” muzici, niti je muzika samo pratnja poeziji – kod Zupca to funkcioniše kao jedinstvena forma: scenska priča, lirika i ritam u istom dahu.
Novi Sad kao početna tačka i “unutrašnja geografija” stvaranja
Zubac je odrastao i školovao se u Novom Sadu, gde je, prema dostupnim biografskim podacima, završio i doktorske studije na Katedri za srpsku književnost i jezik. Taj akademski temelj vidi se u njegovom pisanju: pesme su istovremeno emotivne i precizne, sa jasnim osećajem za tradiciju, ali i za savremeni urbani nerv.
U intervjuima često ističe da grad ne čine samo zgrade, već snovi, želje i košmari ljudi koji u njemu žive — i upravo ta “unutrašnja” slika grada postaje gorivo za njegovu poeziju i pesme.
Književni rad
Prema profilu objavljenom u novosadskim medijima, Zubac je do sada objavio osam knjiga, od kojih je pet pesničkih zbirki. Pored autorskih zbirki, njegov književni rad obuhvata i eseje i kritiku, a deo tekstova objavljivao je u regionalnoj književnoj periodici.
Jedan od važnih slojeva njegovog javnog rada je i stalno vraćanje pitanju: kako poezija danas može biti živa, izgovorena, otpevana i deljena, a da ne izgubi literarnu ozbiljnost.
Muzički rad: autorska scena, bendovi i kolaboracije
Na muzičkoj strani, Zubac je godinama bio povezan sa bendom Prkos Drumski, sa kojim je objavio više albuma, i sarađivao je sa drugim autorima i projektima. Njegova diskografija je danas lako pratljiva i kroz autorske objave (Bandcamp), gde se vide različite faze i konceptualni ciklusi — od intimnijih pesama do tematskih albuma koji razgovaraju s tradicijom, istorijom i kolektivnim pamćenjem.
Posebno je zanimljiv njegov pristup “uglazbljivanju” poezije (svoje i tuđe), kao i saradnje sa regionalnim kantautorima, što ga prirodno pozicionira u širi kulturni kontekst bivše Jugoslavije.
“Živa reč” i scenska forma: poezija + muzika + priča
Zubac često nastupa i u formi poetsko-muzičkih večeri, gde se poezija ne čita “na suvo”, već se gradi atmosfera: priča, anegdota, stih i pesma ulaze u isti narativni tok. U okviru programa „Živa reč – Pero i Miloš Zubac“, Miloš nastupa uz gitaru i svoj muzički sastav, spajajući autorske stihove sa lirskom tradicijom i poetskim nasleđem.
Zašto je Miloš Zubac važan za “Bluz i Džez Novog Sada”
Iako se ne uklapa u uske žanrovske fioke, Zubac je za ovu platformu dragocen baš zbog toga što pokazuje kako blues (kao senzibilitet) živi i izvan čistog blues formata: u priči, stihu, interpretaciji i scenskoj istini. Njegov rad je primer kako Novi Sad proizvodi autore koji spajaju književnost i muziku u formu koja je i urbana i duboko emotivna — i zato prirodno pripada “živoj arhivi” grada.
Vojvođanski Blues Band (VBB) — temelj novosadskog bluza, od 1968. do danas
Vojvođanski Blues Band (VBB) je jedan od najdugovečnijih i najuticajnijih bluz sastava koji su izrasli iz Novog Sada — bend čija priča spaja urbanu kulturu grada, “limanski” duh, klupsku scenu i kontinuitet muzike koja se prenosi s generacije na generaciju. Radio-televizija Vojvodine ih danas opisuje kao kultni novosadski bend i naglašava njihovu dugu liniju trajanja, uz novi zamah u 21. veku.
Koreni: Novosadski Blues Band (1968) i prelom u identitetu
Početak se vezuje za 1968. godinu, kada je novosadski konceptualni umetnik Branko Andrić Andrla osnovao sastav pod imenom Novosadski Blues Band. Kako priča ide dalje, Andrla se vremenom povukao iz te muzičke koncepcije, a ideju i “život” benda preuzima Dragan Jurišić Gaga, koji menja ime u Vojvođanski Blues Band i okuplja muzičare oko novog identiteta.
Upravo u toj promeni imena krije se i širi smisao: “vojvođanski” nije samo geografska odrednica, već poruka o zvuku i mentalitetu — o muzici koja je nastala u gradu koji u isto vreme pamti staro, prima novo i stalno iznova izmišlja sopstvenu scenu.
Gaga era: bend kao institucija scene
U intervjuu za 021.rs, VBB se opisuje kao bend kroz koji je prošao veliki broj muzičara, ali je zadržao reputaciju dobrog, ozbiljnog sastava. Isti izvor navodi i tri ključna izdanja iz ranijih perioda, koja su ostavila trag:
„Šećeru moj“ (1986) — ploča (split LP) koju dele sa Radovanom Petrovićem.
„Vojvođanski bluz bend“ (1995) — audio kaseta u izdanju Prometeja.
„Vreme je za Novi Sad“ (2003) — CD (Radio 021 kao izdavač); na Discogs-u se navodi da je izdato 2003, uz napomenu da je materijal sniman 2001.
Ova diskografija je važna jer pokazuje kako je VBB funkcionisao kroz različite “medijske epohe” (vinil/kaseta/CD), ali i kako je bio čvrsto vezan za Novi Sad — ne samo kao mesto porekla, nego kao temu, motiv i zajednicu.
Pauza, gubitak i povratak: obnova benda oko 50. godišnjice
Nakon Gagine prerane smrti bend prestaje sa radom, a zatim dolazi period pauze koji se u izvorima opisuje kao višegodišnji. (021.rs) Prelomni trenutak dolazi kada gitarista Atila Šoti pokreće inicijativu da se VBB ponovo okupi — sa idejom da se obeleži 50 godina od osnivanja i da se sačuva autentično nasleđe benda. U isto vreme, Šoti govori o nameri da se Gagini tekstovi i melodije ne menjaju, već da se instrumentalno “osveže” i približe vremenu u kojem živimo, uz želju da bluz ponovo dobije mesto i među mlađom publikom.
„Pokaži da možeš“: savremeni VBB zvuk (Jugoton/Croatia Records)
Novi album „Pokaži da možeš“ objavljen je u izdanju Jugoton / Croatia Records, a RTV naglašava da album donosi 13 pesama: šest odabranih starijih kompozicija (sa zadržanim tekstom i melodijom, ali novim instrumentalnim ruhom) i sedam potpuno novih. Muziku i aranžmane potpisuje Atila Šoti, a u jednom od tekstova o albumu navodi se da tekstove potpisuju Branislav Bašić Pekar i Dragan Jurišić. Album je dostupan i na striming platformama kao izdanje iz 2024. godine (13 numera).
RTV dodatno citira Šotija da je ovo “savremeni” bluz zvuk, uz dodire džeza i rokenrola — onako kako se svira u 21. veku. U muzičkim osvrtima se VBB često opisuje kao sastav koji peva na maternjem jeziku i zadržava prepoznatljivu emotivnu, “ličnu” interpretaciju bluza.
Današnja postava (obnova benda)
U periodu obnove, u medijima se navodi postava u kojoj su, uz Šotija, i sledeći članovi:
Milan Bugarin (vokal)
Dejan Starčević (klavijature)
Davor Jojić (bas)
Tomo Šimunović (bubnjevi)
Magdalena Bešenji (prateći vokali)
Za album se navode i gostovanja cenjenih regionalnih muzičara (npr. Tihomir Pop Asanović na klavijaturama i Ivan Fece Firchie na bubnjevima), uz još gostujućih basista.
Zašto je VBB bitan za “Bluz i džez Novog Sada”
U priči o novosadskoj sceni, Vojvođanski Blues Band je više od benda: on je most. Most između 60-ih i današnjeg vremena, između klupske scene i “kulture sećanja”, između autorskog bluza i lokalnog jezika koji nosi posebnu boju. 021.rs eksplicitno povezuje bend i pesmu/album “Vreme je za Novi Sad” sa događajem/idejom „Novosadska kultura sećanja“, čime se VBB pozicionira kao deo gradskog pamćenja, a ne samo muzičke statistike. (021.rs)
Upravo zato je VBB idealan izvođač za platformu “Bluz i džez Novog Sada”: ne samo kao diskografija i biografija, već kao živa nit koja objašnjava kako se ovde bluz uopšte “primio” — i zašto još uvek traje.
Foxtrot u Novom Sadu nije samo “još jedan kafić na Futoškoj”. Foxtrot je ona vrsta mesta koje se ne objašnjava lako ljudima koji ga nikad nisu doživeli — jer nije poenta u meniju, ni u stolovima, ni u tome šta je “u trendu”. Poenta je u osećaju da si ušao u prostor koji je napravljen za muziku i ljude koji muziku vole ozbiljno, ali normalno, bez poziranja.
Nalazi se na Futoškoj 23, u delu grada gde se svakodnevica stalno preliva: malo Grbavica, malo centar, malo “usput”, a u stvari uvek “tu”. Sam njihov Instagram to kaže bez filozofije: adresa, pa tagovi #jazz #blues #rock #goodmusic — kao da ti je neko samo šapnuo pravilo kuće.
I onda uđeš unutra, i shvatiš zašto se o Foxtrotu priča kao o utočištu. InYourPocket ga opisuje kao wood panelled kafe, omiljen među ljubiteljima jazza, rocka i bluesa: danju mirno mesto za piće i novine, a uveče “krene da se ljulja”, uz dim u vazduhu i svirke vikendom. Taj opis je zapravo savršeno tačan, ali je previše “turistički” da uhvati ono bitno: Foxtrot ne glumi klub, on jeste klub kad treba — i ne glumi dnevni kafe, on jeste kafe kad treba. Prelaz između ta dva stanja se desi prirodno, bez velike najave: samo padne veče, neko pojača zvuk, svetla postanu mekša, i odjednom shvatiš da se u tom prostoru više sluša nego što se priča.
Foxtrot se često opisuje kao mesto sa dušom starog Novog Sada. UrbanBug ga smešta “pod starim platanima”, u prizemlju predratne građanske kuće, i priča o tome kako su u 90-im ljudi počeli da traže nešto više od jeftinog pića i radija u pozadini. To “nešto više” je ovde postalo standard. Ne zato što je Foxtrot ikad imao potrebu da bude važan, nego zato što je uporno gurao ideju da kultura nije dekor, nego sadržaj. U nekim tekstovima o kultnim kafeima Novog Sada provlači se i podatak da se ta priča sistematski neguje još od 1996. godine, uz vizionarstvo osnivača Toze.
A Toza je važan deo “foxtrot mitologije” — ali na onaj način kako Novi Sad pamti ljude: kroz priče, nadimke, detalje, anegdote. U jednom novijem tekstu o Novosađanima piše da je Toza od Foxtrota napravio to što je danas, i da se priča održala kroz decenije; nakon njegove smrti, lokal je preuzela Cica i nastavila da čuva taj duh, pa Foxtrot nije podlegao modernim trendovima i “novoj muzici”. E, to je možda najautentičniji opis Foxtrota: mesto koje se menja taman toliko da preživi, ali nikad toliko da izgubi sebe.
Zato ga ljudi doživljavaju kao blues utočište. Ne “utočište” kao neka patetika, nego kao realna stvar: u gradu koji zna da bude glasan i brz, Foxtrot je džep u kojem je ritam sporiji, a pažnja veća. Blues kao žanr traži prostor u kojem može da se čuje kako treba — da gitara ne bude samo zvuk, nego rečenica; da usna harmonika ne bude “efekat”, nego glas; da ritam sekcija drži pod kao da je živo biće. Takva muzika ne voli sterilne prostore i previše distance. A Foxtrot, po svojoj prirodi, ima taj “klupski” nerv: ljudi su blizu, atmosfera je sabijena, i kad krene svirka, publika nije statistika nego deo događaja.
Foxtrot je i praktično podešen kao mesto u kojem se ostaje duže nego što si planirao. Ima i baštu / outside seating, ima Wi-Fi, i čak se eksplicitno navodi kao mesto gde su psi dozvoljeni, što ti odmah kaže kakav je to tip lokala: opušten, ali sa pravilima koja su ljudska. A da, tu je i ona “stara škola” stvar koju vredi pomenuti bez ulepšavanja: vodi se kao smoking place. Nekome je to minus, nekome je to deo tog klupskog šmeka iz vremena kad se blues uvek slušao “u polumraku”. Kako god, to je još jedan znak da Foxtrot nije projektovan da bude savršen — nego stvaran.
Ono što dodatno hrani priču o Foxtrotu kao blues tački je to što se i danas vidi da je živ u muzičkom ritmu grada. Pojavljuje se u rasporedima svirki i muzičkim objavama kao mesto gde se redovno dešava nešto, baš na toj adresi na Futoškoj. Ne moraš ni da znaš ko svira da bi znao šta dobijaš: gotovo uvek dobiješ veče u kojem muzika nije “za slikanje”, nego za slušanje.
I sada, ona najvažnija stvar kad kažeš “autentično”: Foxtrot nije utočište zato što je savršen. Utočište je zato što je dosledan. To je ono mesto gde možeš da dođeš sam i da se ne osećaš čudno; gde možeš da dođeš s ekipom i da se ne nadmećete ko je glasniji od pesme; gde ti je normalno da se posle treće numere ućutiš na minut, jer te je nešto “zakačilo”. Foxtrot ne traži od tebe da budeš neko drugi. Samo traži da, kad muzika krene, budeš prisutan.
Novi Sad je grad kafića i grad muzike — ali retko kad te dve stvari budu u istoj rečenici na ozbiljan način. Foxtrot jeste jedna od tih rečenica. Ne zato što se hvali, nego zato što mu je identitet izgrađen kroz godine i ljude. I zato ga ljudi zovu velikim blues utočištem: jer je to mesto gde se blues ne tretira kao “tematska plejlista”, nego kao živa stvar koja se dešava među stolovima, u uglu, na maloj bini, na par metara od tebe.
The Bad Week je novosadski country blues trio koji je bukvalno krenuo sa asfalta – kao ulični sastav u centru grada – i iz te “street” škole vrlo brzo prešao na klubove, festivale i turneje, bez gubljenja one sirove, neposredne energije zbog koje ih ljudi i zavole.
Bend je nastao u julu 2020. u Novom Sadu, a priča im je tipična za prave blues ekipe: sviraš gde ima publike, gradiš zvuk iz večeri u veče, učiš da držiš groove i da pesma “radi” i kad nemaš veliku binu ni veliku produkciju. Upravo to uličarsko iskustvo im je ostalo kao zaštitni znak — i danas, i kad su na ozbiljnoj bini, zvuče kao da sviraju “na dva metra od tebe”.
Po postavi su klasično “malo ljudi – puno zvuka”: Strahinja Jajić (vokal i gitara), Stefan Stefanović Gile / Gileta Slim (usna harmonika) i Danijel Seethaler (bubnjevi/kahon). Njihov žanr se najčešće opisuje kao američki country blues – oslonjen na ritam, priču i taj prljavi šarm “stare škole”, ali sa dovoljno energije da sve bude koncertno i plesno, a ne muzejski.
U startu su gradili set kroz obrade, ali su vrlo brzo počeli da sklapaju i autorski repertoar, koji je postao centralni deo onoga što danas jesu. Jedan od ranih “pečata” bio je uspeh na Festivalu akustične muzike FAMUS u Sivcu 2021, gde su osvojili prvo mesto (publika i žiri) sa pesmom „So it Was“.
Njihov debi album „So It Was“ objavljen je 2022. godine, a iza njega stoji baš dobra “blues” anegdota: u intervjuu pričaju kako ih je jedan čovek (Oktavijan) prepoznao dok su svirali na ulici i ponudio studio, pa su praktično “uleteli” i snimali u uslovima koji im nisu bili strani – uživo, spontano, bez velike pompe. Posle toga su dobili i izdavača Multimedia Music, a album je vremenom postao ozbiljna karta benda (na njemu su gostovali i Nenad Patković na basu i Tamara Mirić na pratećim vokalima).
Šira publika ih je dodatno upoznala kroz hrvatski Supertalent (sezona 9), gde su dobili i “zlatni gumb” na audiciji, stigli do polufinala i finala i završili među najzapaženijima u sezoni. Taj momenat im je otvorio vrata i van Srbije, a 2023. se u njihovoj biografiji pojavljuje i ozbiljan evropski korak: postali su deo European Blues Union kao prvi predstavnici iz Srbije.
Drugi album, „It Is How It Is“, objavili su 2024. (takođe za Multimedia Music) i tu se čuje da su zvukom porasli: sniman je tokom 2023. i 2024. u Multimedia Music studiju, uz detaljniji produkcijski pristup i goste (među njima opet Nenad Patković, kao i više pratećih vokala). U tekstovima i atmosferi tog albuma provlači se ideja ličnih iskustava, uspona i padova, i onog “tako je kako je” pogleda na život – ali bez patetike, više kao iskreni dnevnik pretvoren u pesme.
Kao najavu tog albuma izašla je pesma „Playing“ (spot/single), za koju su sami rekli da je album zamišljen da bude bogatiji zvukom i zreliji od prvenca. Tema “Playing” je okrenuta sećanju na mladost, lakoću i slobodu, i poruci da se radost i zahvalnost mogu “probuditi” i u običnom danu.
Važan deo njihove priče je i tempo nastupa: u jednom osvrtu se navodi da su u prethodnih godinu dana imali preko 150 svirki, što objašnjava zašto deluju kao bend koji je “u formi” — stalno na bini, stalno u kontaktu s publikom. A u 2024. su imali i ozbiljan takmičarski/ festivalski iskorak: pominje se pobeda na Blues Aperitiv u Češkoj i time otvoren put ka nastupu na velikom festivalu Blues Alive.
Love Struck je tribute bend iz Novog Sada posvećen muzici Stevie Ray Vaughan-a — ideja im je da sačuvaju “pravi” teksaški blues izraz, onaj sirov i munjevit (što i sami naglašavaju kao svoju misiju). To u praksi znači da nisu u fazonu da SRV bude samo “repertoar”, nego čitav pristup: jak groove, čvrst trio zvuk, puno dinamike, i gitara koja stalno “priča” — nekad agresivno, nekad nežno, ali uvek sa emocijom.
Bend funkcioniše kao klasični blues-rock trio, što je i najlogičniji format kad se odaje poštovanje SRV-u i Double Trouble energiji. U aktuelnim najavama i opisima najčešće se navodi postava: Vlada Janković (gitara i vokal), Predrag Dmitrović (bas) i Đorđe Bubnjević (bubnjevi). Zanimljivo je da se kroz ranije objave pominje i drugačija bubnjarska postava (npr. Milan Maksimović), što je skroz normalno za bend koji traje i svira uživo — ali po svežijim izvorima i event opisima, Bubnjević je danas najčešće naveden kao bubnjar.
Ono što Love Struck izdvaja (bar po načinu na koji se predstavljaju i gde sve sviraju) jeste to da ciljaju baš onu publiku koja voli “pravu” live svirku: klupski zvuk, bliske bine, pojačala koja rade, i ritam sekciju koja ne služi samo da “prati”, nego da nosi pesmu. Na platformama za booking ih vodi kao cover band u žanru blues rock, sa postavom od tri člana, što se uklapa u njihov koncept tribute-a.
Kad kažeš SRV tribute, mnogi bendovi odu u dve krajnosti: ili naprave “muzejsku” kopiju bez krvi, ili previše “modernizuju” pa izgubi smisao. Love Struck se (po opisima i komunikaciji) drži sredine: poštuju original, ali im je bitno da svaka stvar zvuči kao da se svira sada, pred tobom, a ne kao playback lekcija iz istorije bluza. U tom duhu se često provlači i poruka: teško je i pomisliti na blues gitaru a da ti SRV ne padne na pamet — i baš zato oni grade svoj nastup kao omaž njegovoj zaostavštini.
Što se nastupa tiče, nisu “internet bend” nego ekipa koja realno kruži po svirkama. Na njihovom sajtu i kroz najave pominju nastupe na događajima i festivalima kao što su Bike&Blues Festival u Novom Sadu (07.10.2023.) i Nišville Jazz festival (15.08.2021.) , a pojavljuju se i u programu događaja poput Revije bluz bendova 2023 u organizaciji GKC Užice, gde su bili najavljeni kao “SRV tribute” iz Novog Sada. U klupskoj priči se često pominju nastupi u Novom Sadu (npr. Rebel Relic / Rebel pub kroz objave i event listinge), pa se vidi da im je prirodno okruženje — klub, publika na par metara, i veče koje se pretvori u zajednički “jam vibe”, čak i kad je program tribute.
Na društvenim mrežama se predstavljaju vrlo direktno: “Stevie Ray Vaughan tribute band from Novi Sad”, uz jasno navedenu postavu (gitara/vokal, bas, bubnjevi), što je super jer je odmah jasno šta je priča i kakav zvuk možeš da očekuješ. Ako ti treba i praktična strana za organizaciju događaja: u njihovim objavama se pojavljuje kontakt e-mail bandlovestruck@gmail.com, a u jednoj najavi je naveden i telefon 063 8 330 394.
U suštini, Love Struck je bend koji radi jednu stvar — ali je radi sa jasnom namerom: da SRV-ev “vatreni” blues-rock ne ostane samo legenda koju ljudi pominju, nego nešto što i dalje možeš da doživiš uživo, u klubu, sa tri muzičara koji dišu zajedno. To je onaj tip svirke gde ne ideš “da se samo čuje par pesama”, nego da te ponese ritam, da gitara zapali prostor, i da se na kraju večeri izvučeš napolje sa onim osećajem: e, ovo je bio pravi koncert.
Šinobusi su novosadski bluz-rok bend koji je tokom više od dve decenije izgradio prepoznatljiv autorski pečat: spoj klasičnog bluza i rokerske energije, sa tekstovima na srpskom jeziku i izrazitim osećajem za lokalni duh ravnice. Osnovani su 2001. godine u Novom Sadu, a ubrzo nakon formiranja kreću ka intenzivnom koncertnom radu i kontinuiranom izdavačkom razvoju, gradeći reputaciju benda koji najviše “živi” na bini.
Počeci: od akustičnog trija do punog električnog zvuka
Bend je u startu funkcionisao kao akustični trio, da bi se krajem 2002. priključila ritam-sekcija i da bi akustične gitare zamenili električnim — potez koji je odredio dalji zvuk i nastupnu snagu grupe. U prvoj postavi pominju se usni harmonikaš Slobodan Mirić, gitarista i pevač Milan Korać, slajd gitarista Đorđe Adžaip, basista Predrag Dmitrović i bubnjar Nikola Dukić.
Vrlo brzo postaju koncertno aktivni i na početku nastupaju kroz obrade ritam & bluz standarda u klubovima širom Vojvodine, ali se već posle nekoliko meseci usmeravaju na autorski rad. Zanimljivo je da se u njihovoj priči od samog početka naglašava veza sa pisanjem — više članova se bavilo poezijom, pa je izbor da se peva i piše na maternjem jeziku došao prirodno, kao deo identiteta benda.
Prvi koncerti i prvi album: dokument vremena i mesta
Kao prvi nastup navodi se 4. januar 2003. godine u Apatinu. U novembru iste godine bend snima album prvenac u studiju Komandant Adam (Sremska Kamenica), a izdanje izlazi u junu 2005. pod naslovom “Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama” (City Records). Među pesmama se našla i kantri-bluz verzija kompozicije “Kraj jezera” vojvođanskog kantautora Zvonka Bogdana — detalj koji lepo pokazuje kako Šinobusi umeju da tradicionalne motive “prevedu” u svoj bluz-rok jezik.
Ovaj period je važan i zato što se bend već tada pozicionira kao autorska priča koja ne beži od žanrovskog nasleđa, ali ga koristi kao platformu za sopstveni izraz: ravnica, putovanja, stanice, pruge, nostalgija i dnevna realnost — sve to postaje materijal koji se prirodno uklapa u bluz senzibilitet.
Konsolidacija postave i festivalski “isporak”
Godina 2005. donosi značajne kadrovske promene: dolazi bubnjar Đorđe Bubnjević, a zatim i gitarista Nenad Patković. Bend te godine promoviše prvenac kroz nastupe na više festivala, uključujući i EXIT. Takođe se navodi da su snimljena tri spota (za pesme “Kraj jezera”, “Boli i mene” i “Kada svrake bulje u mene”), kao i da je urađena i verzija albuma na engleskom jeziku.
U narednom periodu Šinobusi šire koncertnu mapu: nastupi u regionu (Zagreb, Sarajevo i drugi gradovi) i prisustvo u radijskim emisijama van zemlje (Lisabon, Buenos Ajres) naglašavaju ambiciju da bend ne ostane “lokalna tajna”, već da svoju estetiku iznese i van matične scene.
“Žiksa era” i drugi album: skok u širinu i prepoznatljivost
Početkom 2007. otvara se novo poglavlje dolaskom prepoznatljivog novosadskog usnog harmonikaša Željka Đurđevca Žikse. Slede turneje u Hrvatskoj i Sloveniji i snimanje drugog autorskog albuma “U pravcu jablanova”, objavljenog 4. decembra 2007. (PGP RTS).
Za taj album se ističe žanrovska raznovrsnost — bluz, rok, fank, pop, džez, pa čak i dodiri klasike — što je jedan od najboljih opisa Šinobusa uopšte: to je bend koji polazi iz bluza, ali ne ostaje zaključan u jednoj formuli. U istom periodu snimaju spot za obradu šlagera “Čamac na Tisi” (Darko Kraljić), koji je emitovan na MTV Adria i zadržao se na top listi MTS televizije. Koncertna promocija albuma u Studiju M u Novom Sadu bila je važan “domaći” momenat potvrde, uz brojne goste.
Treći album i snaga koncertne mašine
Nakon novih turneja i nastupa, 2009. počinju da snimaju treći album, a 2010. izlazi “Vagon za provetravanje tunela” (PGP RTS). Prvi singl “Super bejbe” dobija spot i nalazi se na TV listama, a bend nastavlja sa promotivnim svirkama i regionalnim nastupima. U isto vreme beleže se nastupi na bluz festivalima i saradnje koje dodatno šire paletu (npr. zajednički rad i nastupi sa flamenko grupom La Sed Gitana).
Prelomni trenutak 2012. i nastavak puta
Biografija benda beleži i težak, ali formativan momenat: nakon smrti Željka Đurđevca Žikse (2012), Šinobusi nastavljaju dalje, uz dolazak mladog usnog harmonikaša Stefana Stefanovića – Gileta, koji postaje novi važan deo njihovog zvuka. (sinobusi.com) Ova tranzicija nije samo promena u postavi, već i potvrda kontinuiteta: bend koji je već izgradio publiku i jezik nastavlja da se razvija, bez prekida priče.
“Nebo od skaja”, jubileji i priznanja
Godina 2013. je višeslojna: mini turneje, obeležavanje jubileja i izdavanje četvrtog autorskog albuma “Nebo od skaja” (Dallas Records), objavljenog 23. decembra 2013. Produkciju potpisuje Darko Varga, a koncertna promocija ponovo je vezana za Novi Sad i Studio M, što dodatno učvršćuje njihov “grad kao pozornicu” identitet.
U biografiji se navodi i da je bend dobio plaketu “Novosadski hit godine 2014” za pesmu “Skačem visoko”, što govori o tome da su Šinobusi u jednom trenutku uspeli da budu i kritički/medijski primećeni, ne samo koncertno voljeni.
“Ljubav i dalje diše” i zrelost autorskog kolektiva
U periodu 2016–2017 beleži se još jedan važan pomak: tokom snimanja petog autorskog albuma ističe se da su prvi put autori svi članovi benda i da su sve pesme na srpskom jeziku. Album “Ljubav i dalje diše” izlazi 2017. (PGP RTS), uz produkciju Darka Varge, i bend ga potom promoviše svirkama u klubovima i na festivalima u regionu.
Ovaj detalj (kolektivno autorstvo) lepo opisuje gde su Šinobusi stigli: od startnog jezgra i poetskog impulsa, do zrele, uigrane ekipe koja pesme gradi “iznutra”, kao bend, a ne kao projekat jednog autora.
Diskografija (osnovni pregled)
Zvanična diskografija na sajtu navodi sledeće albume:
Nekad jurimo kroz polja, a nekad stojimo u stanicama (2005, City Records)
U pravcu jablanova (2007, PGP RTS)
Vagon za provetravanje tunela (2010, PGP RTS)
Nebo od skaja (2013, Dallas Records)
Ljubav i dalje diše (2017, PGP RTS)
Kao noviji naslov u diskografiji (naveden i na zvaničnim stranicama povezanim sa bendom) pojavljuje se i album “Nismo nikud ni krenuli” (Jugoton, 2022).
Bend uživo: kontinuitet, putovanja i publika
Ako se “bluz” uopšte meri vernošću publici i kilometrima na putu, Šinobusi se tu uklapaju savršeno. Na Vikipediji se navodi da su odsvirali preko 600 koncerata u klubovima i na festivalima u više zemalja regiona i šire. A i sam zvanični sajt čuva rubriku svirki, gde se vidi kontinuitet nastupa, uključujući Novi Sad i klubove poput Rebel Pub-a, ali i gostovanja u drugim gradovima.
U kontekstu platforme “Bluz i Džez Novog Sada”, ovo je naročito važno: Šinobusi nisu samo “arhivska stavka”, nego i bend koji pripada živom sloju scene — onom koji spaja priču, publiku i gradske prostore u realnom vremenu.
Današnja postava i aktuelno
Na zvaničnom sajtu kao postava se navode:
Milan Korać (glas, gitara)
Nenad Patković (gitara, glas)
Predrag Dmitrović (bas gitara)
Đorđe Bubnjević (bubnjevi)
Stefan Stefanović “Gile” (usna harmonika)
Sajt takođe ističe novi singl “Daj šta daš”, uz navedene autorske i produkcijske kredite, što pokazuje da bend i dalje aktivno objavljuje i radi, a ne samo da “živi od repertoara”.
